Top 10: Filmovi & psihologija

 U nastavku sledi 10 filmova u čijoj strukturi se itekako nalaze psihološki pojmovi. (Filmovi nisu poređani po nekom posebnom rasporedu.)

1. “Paklena pomorandža” (1971)

Režija: Stenli Kjubrik; Glavne uloge: Malkolm MekDauel, Patrik Mejdži, Majkl Bejts

Opis filma: Radnja “Paklene pomorandže”, Kjubrikovog klasika iz sedamdesetih godina prošlog veka, smeštena je u budućnost, a priča prati glavnog junaka Aleksa, nasilnog delinkventa koji, sa svojom družinom, čini stvari koje su mu zabavne, a koje često povređuju druge ljude. Nakon što biva uhvaćen od strane policije, odlučuje da se priključi programu za suzbijanje nasilničkog ponašanja. Mislivši da će na ovaj način uspeti da se izvuče i izađe na slobodu ranije, Aleks biva podvrgnut ekstremnim eksperimentima čiji cilj je bio da ga spreče da se i dalje ponaša na isti način. Eksperiment se, nakon nekog vremena, proglašava uspešnim, a Aleks – izlečenim.

Psihoaspekt: Kada se pojavila, “Paklena pomorandža” izazvala je salve burnih reakcija. Kontroverzan i ekstremno nasilan film, postavljao je pitanja na koje društvo nije bilo spremno da odgovori (ništa manje niti više nego što je spremno danas), a ovaj film upravo postavlja takva pitanja. Može li se nečovečnim metodama i eksperimentima boriti protiv nečovečnog ponašanja? Mladi Aleks, tinejdžer, pokazuje izrazito psihopatske crte i na prvi pogled takvo ponašanje u gledaocu trebalo bi da izaziva gnušanje. Ali, Kjubrik se pobrinuo za to da bude baš suprotno! Iako ekstremno nasilan, Aleks je neko sa kim možemo da saosećamo i ko nas svojim šarmom kupuje, a scene nasilja toliko su sirove da izazivaju pravu buru emocija kod gledalaca – kako je moguće da nam se neko dopada, a da smo istovremeno kompletno zgroženi onime što čini i u čemu, da bude još gore, i te kako uživa?! Da li nam se više dopada izlečeni Aleks, pitom, pa i suicidalan, ali ispravnog ponašanja ili vragolasti delinkvent, nasilan ali lukav i šarmantan? Kako je moguće da gajimo simpatije prema psihopati čija nedela gledamo? Kad se postave ova pitanja, nije čudno zašto je “Paklena pomorandža” udarila šamar jednodimenzionalnom poimanju delinkvencije, nasilja i kazni koje društvo spremno za iste izriče.

2. “Kad jaganjci utihnu” (1991)

Režija: Džonatan Dem; Glavne uloge: Entoni Hopkins, Džodi Foster, Ted Lavin

Opis filma: Mlada FBI agentkinja Klaris Starling sa svojim kolegama radi na slučaju serijskog ubice koji brutalno ubija i sakati žene. Kako bi dobio više informacija o ubici, tim koji radi na ovoj istrazi odlučuje da sarađuje sa Hanibalom Lektorom, takođe serijskim ubicom i kanibalom koji je nekada bio uvaženi psihijatar, a sada je na izdržavanju doživotne zatvorske kazne. Tako otpočinje kompleksna psihološka igra između izuzetno inteligentnog psihopate i mlade, ali visprene FBI agentkinje. Lik Hanibala Lektora svideo se fanovima do te mere da je kasnije snimljeno nekoliko nastavaka koji nam otkrivaju njegovu istoriju na dubljem nivou nego inicijalni film.

Psihoaspekt: Lik Hanibala Lektora je ilustrativan primer antisocijalnog poremećaja ličnosti. Jasno je da antisocijalni poremećaj ličnosti ne implicira nužno brutalnost na nivou kanibalizma, a ni visoku inteligenciju, ali Hanibal Lektor se svojom oštroumnošću, snalažljivošću i smirenošću dopao ogromnom delu publike. Ova uloga ser Entoni Hopkinsa na odličan način je predstavila zavodljivu masku antisocijalnog poremećaja ličnosti, iza koje može da se krije brutalnost nezamisliva velikom delu čovečanstva. Ovo je još jedan filmski psihopata koji je pokupio simpatije publike. Takođe, u filmu upoznajemo još jednog serijskog ubicu na čijem hvatanju radi FBI tim, a koji nas, pored svireposti, upoznaje i sa poremećajem seksualnog identiteta čija eskalacija je zapravo deo glavnog plota ovog filma. Ono što je interesantno jeste to da je lik “Bafalo Bila”, odnosno Džejm Gamba zasnovan na istom ubici kao i lik Normana Bejtsa iz “Psiha” o kome će biti više reči u nastavku.

3. “Kum” (1972)

Režija: Frensis Ford Kopola; Glavne uloge: Marlon Brando, Al Paćino, Ričard S. Kastelano, Džejms Kan, Robert Duval

Opis filma: Kultni fim, po mnogima najbolji svih vremena, prati priču o Korleone porodici koja je na najvišem vrhu njujorške mafijaške hijerarhije. U prvom delu, glava porodice don Vito Korleone je na meti svojih protivnika, te mora što pre pronaći naslednika koji će nastaviti porodični biznis, jer je mafijaški rat samo pitanje vremena, a i njegov život visi o koncu. Pozicija naslednika “Kuma”, spletom okolnosti i srčanosti, na kraju pripada njegovom sinu Majklu, koji u početku ne želi da krene stopama svog oca. Ipak, on prihvata ovu, u tim krugovima časnu i za život opasnu ulogu, a vremena za Korleone porodicu postaju sve teža. Sve peripetije koje prate Majkla i ostatak porodice prikazane su u još dva nastavka filma.

Psihoaspekt: Kao dominantan obrazac ponašanja u ovom romantizovanom prikazu njujorške, odnosno sicilijanske mafije nameće se antisocijalnost kao ultimativna vrednost čitavog jednog miljea. Povezanost između kriminalnog ponašanja i crta antisocijalnosti već je odavno poznata, ali u “Kumu” imamo prilike da vidimo i porodičnu dinamiku, odnosno modelovanje kroz odrastanje u porodici koja se bavi kriminalnim poslovima. Upravo takva porodična dinamika je od glavnog junaka Majkla, čoveka sa principima i drugačijim sistemom vrednosti, napravila antiheroja. Ovde je reč o kontradiktornim vrednostima čitavog jednog sveta u kome vladaju nasilje, borba za prevlast, osveta, pretnje i ucene i u kojoj su tradicionalne porodične vrednosti zapravo zloupotrebljene i pomešane sa nemilosrdnošću koja je sastavni deo mafije. Tako u “Kumu” možemo videti ljude koji cene i čuvaju porodične vrednosti, odani su i verni svojim korenima, ali kada je u pitanju razračunavanje sa neprijateljima, onda se bilo koji trag humanosti gubi i tada upoznajemo pravu stranu mafije. Upravo ovaj princip otelotvoren je u kultnoj sceni na krštenju Koninog sina, dok se istovremeno odvija krvav obračun sa drugim donovima. “Kum” na brilijantan način demonstrira koliko zapravo može biti tanka granica između pravog heroja i antiheroja, ali nam isto tako pokazuje da ništa nije crno niti belo; niko nije samo heroj ili njegov opozit. Upravo zato je i teško sa gnušanjem posmatrati Majklove ekstremne mere obračunavanja sa protivnicima, a stvar se dodatno komplikuje kada uvidimo da je ovde brutalnost u nekim situacijama zapravo sredstvo za preživljavanje u svetu u kome su pravila nemilosrdna i opstaju samo oni koji su neustrašivi.

4. “Let iznad kukavičjeg gnezda” (1975)

Režija: Miloš Forman; Glavne uloge: Džek Nikolson, Luis Flečer, Majkl Berimen

Opis filma: R.P. MekMarfi, poznat i po nadimku Mek, je kriminalac poslat na psihijatrijsku evaluaciju. Iako u njegovom ponašanju ne postoje elementi mentalne psihopatologije, Mek ostaje u psihijatrijskoj instituciji, nadajući se da će na taj način provesti svoju zatvorsku kaznu u mirnijem okruženju. Međutim, njegove planove sabotira stroga i diktatorski nastrojena medicinska sestra Mildred Račd, koja ne želi da ima neposlušne pacijente, baš kakav MekMarfi jeste, a svoju neposlušnost preti da prenese i na druge pacijente. Ovo je sjajna priča o represiji, institucionalizaciji, neposlušnosti i prijateljstvu.

Psihoaspekt: “U Rimu budi Rimljanin”, princip je kojim se nije lako baš uvek rukovoditi. Jer, iako hospitalizovan, R.P. MekMarfi zapravo nema nijedan psihološki poremećaj, a tretiran je kao da ima šizofreniju, metodama koje su danas nečuvene i zabranjene zbog svojih ekstremnosti i nehumanosti. Ovaj film obiluje prikazom brojnih poremećaja, ali i klime koja vlada u ovoj psihijatrijskoj ustanovi, kao i toga šta se može desiti pojedincu koji se prosto ne uklapa u socijalno okruženje u kome se nalazi. Sa jedne strane, imamo prikaz represije koju sprovodi sestra Račd, a sa druge duh slobode koju donosi MekMarfi, koji se po inerciji ljudima u ovakvim institucijama nemarom u potpunosti odriče. Kroz eskalaciju događaja, predstavljeno je na koji način često završavaju pojedinci koji se usprotive diktatorskom sistemu na ma kom nivou, a dobro je pitanje do koje mere ovaj film predstavlja metaforu za društvo u celini i kako završe oni koji ne posustaju od svojih neposlušnih poriva u sistemu koji takve težnje ne toleriše.

5. “Forest Gamp” (1994)

Režija: Robert Zemekis; Glavne uloge: Tom Henks, Robin Rajt, Geri Sinajs, Seli Fild

Opis filma: “Forest Gamp” je priča o istoimenom dečaku čije odrastanje pratimo kroz film, koji je ometen u razvoju. Tako upoznajemo Foresta od njegovog detinjstva, prve dečačke simpatije Dženi, pa sve do rata u Vijetnamu i mnogobrojnih istorijskih događaja u kojima je, pukom slučajnošću, učestvovao. Tako se detaljno upoznajemo sa njegovim principima i ponašanjem, a njegove reakcije često nas ostavljaju bez teksta.

Psihoaspekt: Priča o Forestu Gampu na dirljiv način nudi uvid u svet i neobičan život glavnog junaka ovog filma. Forest je nedovoljno mentalno razvijen, ali njegovo rezonovanje i ponašanje tokom filma vođeno je dobrodušnošću, posvećenošću i iskrenom brigom za druge ljude. Na taj način, gledaoce tera da se zapitaju da li je inteligencija, kao što se obično misli, zaista najvažniji kvalitet, koji nam može obezbediti ispunjen život. Forest Gamp nudi neke druge vrednosti od onih koje obično smatramo ključnim i na taj način podseća nas da se “pamet” i te kako može kompenzovati dobrim srcem, što je princip koji nikako ne važi obrnuto (a neki od pomenutih filmskih junaka nas u to i te kako uveravaju).

 

6. “Psiho” (1960)

Režija: Alfred Hičkok; Glavne uloge: Entoni Perkins, Džanet Li, Vira Majls

Opis: Čuveni Hičkokov film iz šezdesetih godina prošlog veka prikazuje nam sudbinu Merion Krejn, koja krade novac od svog klijenta i odlučuje da započne novi život. Bežeći iz grada, postaje umorna i paranoična, pa odlučuje da se odmori u “Bejts” motelu, koji vodi Norman Bejts, ni ne sluteći da će je ova odluka koštati života. Tokom potrage za Merion iskrsnuće mnoge neobične stvari vezane za povučenog ali ljubaznog Bejtsa. Ono što najviše uznemirava u vezi sa ovim Hičkokovim remek-delom jeste činjenica da je lik Normana Bejtsa zasnovan na pravom ubici Edu Ginu iz Viskonsina.

Psihoaspekt: Na osnovu samog naslova ovog filma moguće je pretpostaviti da u njemu ima zanimljivog štiva za sve ljubitelje psihologije, ali i horora. “Psiho” je fantastičan primer kako može da izgleda spoj ove dve stvari. Najpre se upoznajemo sa Merion, koja je umorna od lažnih obećanja svog momka i posla koji ne voli, i koja, paranoično bežeći iz grada sa ukradenim novcem, traži utočište baš kod ekstremno poremećenog Bejtsa. Na prvi pogled sasvim običan, blago povučen momak, Bejts vrlo brzo otkriva da živi pod patronatom stroge i isključive majke koja mrzi žene. Nakon ubistva Merion, detaljnije upoznajemo Bejtsa, koji je vrlo domišljat kada treba prikriti tragove zločina “svoje majke”. U ovoj fazi jasno nam je da je Bejts ekstremno submisivan spram svoje majke, a na samom kraju filma saznajemo da je Bejtsovo stanje mnogo gore nego što se to na prvi pogled može videti: njegova majka je mrtva već godinama, on ju je ubio, a zatim “preuzimao” njen identitet po potrebi, istovremeno čuvajući njen leš u kući. Na kraju filma, Bejts doživljava potpunu dekompenzaciju i podvojena ličnost njegove majke ga “preuzima”, ostavljajući gledaoca u stanju blage užasnutosti i neverice. Ceo konzilijum psihijatara bio bi potreban da bi se Bejtsu dala dijagnoza! Šizofrenija? Nekrofilija? Poremećaj višestruke ličnosti? Zavisni poremećaj ličnosti? Antisocijalni poremećaj ličnosti? Potpuno je nemoguće opredeliti se za samo jedan!

7. “Blistavi um” (2001)

Režija: Ron Hauard; Glavne uloge: Rasel Krou, Ed Heris, Dženifer Koneli

Opis filma: Ovaj film prati životu priču izuzetno nadarenog matematičara Džona Neša, koji i danas živi u Nju Džerziju. Neš, koga u filmu igra Rasel Krou, tokom studiranja sprijateljuje se sa Čarlsom, a njegova genijalnost vrlo brzo biva prepoznata od strane tadašnjih naučnih krugova, ali i američke vlade koja mu šalje zadatke traženja šifrovanih poruka u novinama. Ubrzo saznajemo da su veliki deo Nešovog sveta zapravo halucinacije, nastale usled paranoidne šizofrenije. Nakon mučnog psihijatrijskog tretmana koji je u potpunosti onemogućio njegov intelektualni rad, Neš odlučuje da se sam izbori sa svojim halucinacijama, a koliko mu to uspeva, dovoljno govori činjenica da je za svoj kasniji rad dobio Nobelovu nagradu.

Psihoaspekt: Pored toga što prati stvarnu životnu priču istoimenog slavnog matematičara, ovaj film je, sa psihijatrijske tačke gledišta, izuzetno kontroverzan, najviše iz razloga što se opravdano postavlja pitanje da li je zaista moguće, pri psihotičnom poremećaju kakav je šizofrenija, svoje simptome svojevoljno držati pod kontrolom. Dalje, ako uspe da se otrgne igrama sa preplitanjem realnosti i psihotične fantazije koje mu priređuje sopstveni um, da li to znači da je izlečen ili da bolest samo “miruje”? Stvarni Neš je u više navrata govorio da od 1970. godine nije uzimao nikakve lekove, što ponovo otvara sve prisutniju kontroverzu o opravdanosti, odnosno nužnosti psihofarmaka u lečenju ove bolesti. Pored borbe jednog čoveka da umom nadvlada bolest, u ovom filmu vidimo preplitanje realnosti i sveta iluzija, kao i pobedu stvaralaštva nad bolešću i predajom. Kolika je snaga duha onda kada se realnost i halucijacije prožimaju – jedan od odgovora nudi ova dirljiva biografska priča, a na gledaoca deluje i tako da se posrami zbog svih svojih mogućih izgovora koje koristi i zbog kojih posustaje pred životnim teškoćama na koje može uticati.

8. “Borilački klub” (1999)

Režija: Dejvid Finčer; Glavne uloge: Edvard Norton, Bred Pit, Helena Bonam Karter

Opis: Narator (Edvard Norton) umoran je od svog praznog života kome, čak i mimo njegove volje, upravljaju konzumeristički porivi. Ubrzo upoznaje dve zanimljive osobe – Marlu Singer, neprilagođenu mladu ženu koju sreće na mnogobrojnim grupama podrške za razna oboljenja kojima oboje prisustvuju i Tajlera Drdena, ekscentrika koji naratoru otkriva čitav novi svet neposlušnosti i odstupanja od ustaljenih šablona življenja od kojih je naš narator umoran. Njih dvojica otpočinju neobičnu inicijativu organizovanja borilačkih klubova u kojima muškarci mogu da ispolje svoju agresiju, a ova ideja proširuje se na čitav projekat čija je svrha sabotaža onih institucija koje ovaj neobičan dvojac vidi kao reprezente konzumerističkog društva, sve dok ne dođe do raskola između njih dvojice čiji je glavni uzrok Tajlerova ekstremnost u sprovođenju zajedničkih ciljeva…

Psihoaspekt: Kada vam postane jasno u čemu je “caka” sa ovim filmom, shvatite da je izuzetno slojevit i da nosi snažnu poruku koja vas ne može ostaviti ravnodušnim. U celini, “Borilački klub” je kritika savremenog društva koje, baveći se trivijalijama poput nove zelene sofe, ne obraća pažnju na stvari od daleko većeg značaja – koliko smo zapravo srećni u svemu tome i možemo li osećaj ispunjenosti kupiti i uskladiti da se slaže sa zelenom sofom? Na nivou pojedinca, ovo je priča o revoltu koji je toliko snažan i sveprožimajuć da dovodi do disocijativnog rascepa identiteta – stvaranjem novog koji će biti sve ono što mi nismo, a želimo biti. Ovo je ujedno priča i o prijateljstvu, borbi za ideale, opravdanom pozivanju na neposlušnost, ljubavi između neprilagođenih ljudi, u kojoj je neprilagođenost zapravo zdrav odgovor na društvo i ono što ono propagira kroz svoje vrednosti, odnosno nedostatak istih. “Borilački klub” omiljeni je film svih onih koji u sebi nose dozu bunta i koji imaju svog Tajlera Drdena koga bi želeli ponekad da puste napolje da se zabavlja… kad za to ne bi morali da preuzmu odgovornost.

9. “Stanar” (1976)

Režija: Roman Polanski; Glavne uloge: Roman Polanski, Melvin Daglas, Izabel Ađani, Roman Butelj

Opis: Trelkovski, koga u ovom filmu igra Roman Polanski, povučeni činovnik, pronalazi stan i ubrzo se upoznaje sa istorijom devojke koja je tu živela pre njega. Simon Šul, prethodna stanarka, nalazi se u komi kao posledica pokušaja samoubistva koji je nameravala da izvrši skokom sa prozora stana u kome sada živi Trelkovski. On ubrzo postaje opsednut njenom pričom, a njegovom stanju doprinosi neobičan i ekstremno neprijateljski nastrojen komšiluk, čime Trelkovski postaje u opasnosti da završi kao prethodna stanarka Simon…

Psihoaspekt: Ovaj psihološki uznemiravajuć film nudi fluidne granice između realnosti i uobrazilje glavnog junaka do te mere da može biti dvoznačno određen: kao horor film sa nadrealnim elementima ili kao priča o čoveku sa paranoidnom šizofrenijom. Polanski je gledaocu ostavio da se opredeli koja od dve verzije mu se više dopada. Jeziva, sumorna i realistična atmosfera čine da je na momente teško odupreti se utisku da Trelkovski zaista jeste zarobljen u komšiluku čudnih sklonosti, a njegovom stanju doprinosi sudbina Simon, nakon čije smrti Trelkovski postaje potpuno paranoidan i opsednut okolnostima pod kojima je izvršila suicid, do mere do koje u potpunosti preuzima njen identitet. Još jedna priča o pojedincu i uticaju koje okruženje može da ima po njega, uz nepostojanje jasnih odredbi da li je Trelkovski zaista duševno bolestan ili je njegovo stanje rezultat zavere komšija, što samo doprinosi osećaju neizvesnosti i nelagode koje ovo brilijantno ostvarenje izaziva u gledaocu. Slobodno ga pogledajte dva puta, jednom kao horor priču, a drugi put kao prikaz paranoidne psihoze/šizofrenije… Uzbuđenje neće biti umanjeno za ma koju se opciju opredelili.

10. “Crni labud” (2010)

Režija: Daren Aronofski; Glavne uloge: Natali Portman, Mila Kunis, Vinsent Kasel

Opis filma: Nina je ambiciozna balerina koja želi da po svaku cenu nastavi svoju karijeru, odnosno dobije ulogu u izvedbi “Crnog labuda”. Nevolja nastaje kada se u igri nađe i nova, talentovana balerina Lili koja u Ninin i ovako zbrkan život unosi još veću konfuziju. Nina živi sa zahtevnom i strogom majkom, a kroz film se upoznajemo sa njenom seksualnom i socijalnom nezrelošću; granica između onoga što se stvarno dešava i što je u Nininoj glavi tokom čitavog filma vrlo je fluidna.

Psihoaspekt: Upravo pomenuta nedefinisanost granice između realnosti i unutrašnjeg sveta junakinje čini ovaj film na prvi pogled konfuznim, ali ako se uzme u obzir njeno mentalno stanje, stvari postaju jasnije. Naime, pretpotstavlja se da glavna junakinja ovog filma boluje od psihoze. Ceo film je preplitanje halucinacija i realnosti, sa na momente zaista jezivim scenama, što ilustruje to kroz kolike patnje i mentalne distorzije prolazi osoba koja boluje od ove bolesti. Na prvi pogled teško je spojiti mladu balerinu koja na početku zapravo pokazuje neurotske crte, a sa eskalacijom priče, dolazi i do potpune prevlasti halucinacija nad realnošću. Jedno pitanje koje muči sve ljubitelje ovog filma je – da li je Ninina majka stvarna ili je još jedna od njenih halucinacija? Reditelj nam je ostavio da sami odaberemo koja verzija nam se više dopada. U filmu su izuzetno uočljive Ninina socijalna i seksualna nezrelost, a simbolika između uloga Belog i Crnog labuda zapravo reprezentuje borbu razuma i bolesti u unutrašnjem svetu glavne junakinje. Aronofski je, za razliku od Polanskog, bio isključiviji u tome na koji način se ovaj film treba interpretirati.